Nostalgija

Vetrovi uspomena

— Autor nesudjena @ 22:10

Vetrovi jeseni naucili su me da pamtim tvoje korake koji nestaju u  mraku... I tada sam nekako znala da zimskom inju nece trebati dugo da izbrise poslednje leto iz moje glave, zajedno sa slikom zalazeceg Sunca medj’ planinske vrhove.

Ponekad pomislim da su svi otisli nekuda daleko, samo sam ja ostala zarobljena u paucini zaborava, cekajuci da mi septembar donese nesto vise od uspomena.

Ne obracam vise paznju na to, jesen je takva. Zivot, cudan tocak desavanja, sve ti vrati posle nekog vremena, narocito uspomene…


Sve dobro sto nam donosi sutra

— Autor nesudjena @ 00:28

Zvezde ti se ogledaju u ocima, te sicusne zlatne tackice prave mapu nezaborava za moja htenja i nadanja. Zurim ti u zagrljaj vodjena ljubavlju, zeljna cistote sa izvora tvoje duse. Neka me smrve vera i nada, ja cu uvek biti zeljna dobrote i blagosti, nikada mi nece biti dosta topline i zastite. Samo tvojom rukom vodjena mogu biti zena voljena, jaka i sigurna. Samo ljubavlju ogrnuta mogu biti ponosna i istrajna. Mirnim, sigurnim koracima gazim stazom zivota, zasticena pravom ljubavlju muskarca koji zna da voli. Hvala za svaki dan <3


Nije poezija za svakoga

— Autor nesudjena @ 21:30

Ne mogu da pisem pesme, ne izlaze mi iz glave poredjani stihovi, smisleni, upakovani u celinu. Ne da mi se da napisem pesmu, frustrirana sam i besna, pomalo razocarana. Srozali su poeziju, do dna, do neprepoznatljivosti, do nerazumnosti, do jada ! Napisah jednom "Poeziju ce jednom svi pisati..." i gle cuda, zaista je tako. Pisu je polupismeni, i totalno nepismeni, oni koji ne znaju razliku izmedju JER i JEL, oni koji ne znaju da se NE ZNAM , NE UMEM, NE MOGU... pise odvojeno. Da se nebeska tela poput Sunca, Meseca, Venere... takodje pisu VELIKIM slovom, amannn. Ali ce zato "potrcati" da prideve poput DUNAVSKI, BEOGRADSKI, SOPOTSKI... da napisu velikim slovom, jer zaboga, pa Dunav je reka?!?!? Nema velikih slova, nema zareza, nema tacke. Pocnu, pa tacku stave, pa otprilike...na kraju. E takvi, dragi moji, danas pisu poeziju. Svakakvi i nikakvi.

Da je poezija samo rec i osecaj u srcu, jos uvek bismo se sluzili usmenim prenosenjem pesama, kao u stara vremena. Onako "s' kolena na koleno", pa kako ko i koliko upamti.Zasto ucismo gramatiku i pravopis u skoli? Dobro, ne moraju (odvojeno, za nepismene) svi da ih znaju, ali ako Boga znate nemojte da pisete pesme !!!!

Prepun je Facebook talenata, "naucnika", svi iznose emocije, svi su stihoklepci a jedva deset posto da je potkovano osnovnim pravopisnim znanjem. Eeee, kada bi svi mogli da budu pesnici...

Drage i dragi moji, neshvaceni, u ljubav razocarani, ostavljeni....razumem ja Vasu patnju, i potrebu da iskazete svoju emociju, ali Vas molim da ubuduce koristite diktafon koji trpi sve, a ne "papir". Vise nije smesno, postalo je tuzno.Vasa sramota je neopisiva.

Molim Vas, ostavite poeziju na miru, nije ona za svakoga !


Zagrlite zivot sa mnom

— Autor nesudjena @ 23:37

Ophrvao me je strah, hiljadu i jedna misao u glavi. Razmisljam…sta sam sve uradila, sta sve nisam uradila. Koliko losih misli je za ovo malo godina proslo mojom glavom, jesam li ljudima ucinila nazao, jesam li im pozelela zlo, jesu li plakali zbog mene, jesam li dobra osoba? Da li neke stvari u zivotu zasluzimo, da li se dese same od sebe, da li su kazna, smernica, upozorenje…Mlada sam, toliko toga nisam videla, dozivela, okusila…tolikim lepim dogadjajima se nadam…

I sta je uopste zivot? Crtica izmedju godine rodjenja i godine smrti? Ono sto su nam dali da prozivimo u teskom vremenu, sa mukom, kako znamo i umemo, sa onim sto imamo, izlozeni stresu i stalnim brigama. Od jutra do veceri stalna trka za novcem, susreti sa neprijatnim ljudima, guranje od saltera do saltera , iz reda u red. Kada pogledate, vise ruznog nego lepog, pa opet….Strah od gubitka zivota, koji nam svima neminovno sledi je ipak paralisuca. Da li zato sto nikada nismo dovoljni stari? Zato sto smo suvise mladi? Zato sto ne znamo sta je sa druge strane? Ili nam se jednostavno ne ostavljaju voljeni?

Cujem samo “misli pozitivno”, “veruj”, “bice sve u redu”, osmehujem se onim dobro poznatim osmehom “hej, jaca sam od svega, imam snage i za vas” i po prvi put zaista volim i cenim zivot !

 Podignite glave, da vidim najsiri osmeh na vasim licima, rasirite ruke da zajedno zagrlimo zivot !!!


Ludo moja...

— Autor nesudjena @ 00:01

"Volim te!".. kada je ta istrosena fraza ponovo presla preko lazljivih usana, osetih neku zudnju i potrebu, toplinu i nemir u isto vreme. Te naocigled iskrene reci, napravise kovitlac u mojoj glavi i unesose nemir u dusu. Znala sam...to je pogresan put, put bola. Onaj sa koga nema povratka. U glavi mi nesto zaiskri "Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan."... i prepustih se.

"Volim te"...bilo je dovoljno da zanese, zavede,skrene, slomi,urusi i pokori, odvede i vrati ...do zvezda i natrag. Uzivaj u trenutku, pomislih. Neka to bude srz buduceg zivljenja. Za neke nove snove i ovako odavno nema nade. 

 


Poslednja pesma o tebi

— Autor nesudjena @ 23:25

Borila sam se

— Autor nesudjena @ 00:48

Prolazi...

— Autor nesudjena @ 20:41

"I uvek ostaje ona osoba koje ces ostati zeljan celog zivota i onaj strah dok brojis pobede i poraze. Nekim pricama o ljubavi, uvek fale poslednje stranice."

 

Znao sam da ce mi jednoga dana nedostajati tvoj osmeh, skriven u pramenovima crne kose, ispracen rumenilom na obrazima .

Znao sam da ce mi nedostajati pogled, upucen kroz spustene trepavice, stidljivo, kao da dodiruje, kao da govori...

Sve ono sto sam slusao, a sto je moje srce htelo da cuje...znao sam da ce mi jednoga dana nedostajati.

Kada je utihnuo i poslednji zvuk odlazecih koraka, znao sam...nedostajaces mi...ali ne ovako, ne ovoliko !

 

 


Molitva za Tebe

— Autor nesudjena @ 22:10

Jednoga dana, poeziju ce svi pisati i tada ce moji stihovi upucene tebi, nestati u vetru. Zaboravices kako sam ti recima i rimama govorila da si sve...sve moje. Jednoga dana, osecanja  ce svi slagati, a ti me neces prepoznati u moru tuznih, nesrecnih i samih. Nestace sve moje negde u lavirintu zaborava, rasuce se svi sati provedeni u tisini, suze ce sprati sva slova, i vise neces znati, da je svaka bila, molitva za tebe.


Poezija smo TI i JA

— Autor nesudjena @ 16:02

Satkani od ciste poezije gledamo se drzeci se za ruke, dok nam pogled plesu tango na mokrim ulicama grada, a nase duse, uoblicavaju reci u melodiju ljubavi.

Ti i ja, dvoje posvecenih ljudi, zaljubljenih a ipak tudjih i dalekih, govorili smo jezikom nemustim, u trenu kada smo se najbolje razumeli. Ti i ja dvoje ljudi povezanih istim nitima ceznje, zanosa i gorke ljubavi , odlazili smo i kada su nam se noge vracale, a misli vrtele u krug.

Ti i ja satkani od ciste poezije, dusa u nemir umotanih, stojimo drzeci se za ruke, usne nam se krive u osmeh, dok kisa po nama pada...


Tu sam

— Autor nesudjena @ 02:10

Tu sam, kao suza od vetra u oku, jer…ne places ti.

Tu sam kao kletva na usnama, koju vetar donosi, jer…ne kunes ti.

Tu sam kao ime, koje neko sapatom izgovara, jer…ne zoves me ti.

Tu sam, kao oziljak na dlanu, koji sklapajuci ruke pokusavas da prekrijes,

jer…ne molis ti.

Nikada ne molis TI.

 


Sapatom me slazi

— Autor nesudjena @ 01:20

Govori o porocima duboko ukorenjenim u omotu razuma i zivljenja. Govori o odlascima, stopama u prasini koje vetar besomucno pokriva. Govori o suzama mojim i potocima tuge sto uzdahe sa usana spiraju. O meni kao prolaznosti u tvome zivotu, o sebi kao neumitnom sjaju izlazeceg Sunca. Govori o strahovima, nadanjima i porazu. O njima, po svetu rasutima, koje ista bol i ceznja spajaju. Govori ili cuti, o cestim prevarama i lazima, i o retkim istinama, o ljubavi nepostojecoj govori... ili cuti a ja cu te i kroz cutanje razumeti, cutanjem suzu skinuti, pogledom opet zagrliti. Zato te pustam da  mi opet govoris lepo o ljubavi, govori ili zauvek cuti !

 


Zadnje slovo na papiru

— Autor nesudjena @ 00:38

Bicu na svakoj stranici tvog zivota,

umotana u prozirne bele carsave.

sklupcana u svakom uglu tvoje duse

ogrnuta nadom, cekacu.

Necu gledati u putokaze,

zivotne karte,

mape na nebu pravljene od zvezda.

Sve mi govore, IDI !

Sve mi govore ,GUBIS !

Ostacu na svakoj stranici tvoga zivota,

ogrnuta cemerom,

potopljena u crno,

da mnome ispises zadnju pricu,

zadnje stranice svoga zivota.


Kutija secanja

— Autor nesudjena @ 01:39

Nisi mi dobrodosao u snove,

u srce, u zivot...

Ne zelim te u mislima,

nadanjima i pesmama.

Ne povezujem te sa buducnoscu,

lepim zeljama i planovima.

Tvoje lazi, prevare i odlaske

stavicu na dno kutije secanja.

Mesto ti je u proslosti,

mraku i zaboravu.

Ako ikada tvoje lazljivo lice pronadje put ka svetlosti,

kasno, bice kasno,

necu ga prepoznati u moru nevaznih ljudi,

svih onih koje nikada nije obasjala prava ljubav.


Nije zima sto je zima

— Autor nesudjena @ 01:13

Powered by blog.rs